Ruža je malo svela.
Malom princu i dalje posebna.
Umesto sinoćnje kafanske,
jutros bluz.
Muzika bunta i buđenja.
Euforija splasla.
Misli se sležu poput prašine.
I bi 8.mart.
Zatišje pred buru rađa ideje.
Zatišje posle bure im daje prostor da se sprovode.
Ono između je borba.
Tražile smo pravo na rad,
pa dobile obaveze.
Skratile smo suknju,
pa obukle pantalone.
Da li smo svakom pojedinačnom borbom za pravo
u sebi poništitle sopstveni princip i ženu u sebi?
Ili to još uvek na gurku stavljamo u istu rečenicu.
Ja po prirodi posla sve gledam kroz kosu.
Sva ta prava za koja se borimo,
jednakost kojoj težimo i lična nezadovoljstva
mi nosimo na kosi.
Kad želimo da hodamo slobodno,kao ona nesretna Iranka,
mi šišamo kosu.
Kad nas bolest napada,
mi brijemo glavu.
Ne znam da li time želimo poput Virdžina,
da budemo korak bliže muškom principu,da potremo svu ženstvenost.
Ili baš suprotno ,da dokažemo da smo žene,
bilo da je kosa duga ili kratka.
Da li bi se čule dalje od Vudstoka,ako bi za promenu kosu pustile.
Kad menja svet i njegove stavove žena menja svet u sebi.
Muškarac menja svet oko sebe.
Tako da drage kolege,kada radite svog klijenta vi ste možda upravo pomogli
da ovaj svet dobije novu Milicu Srpkinju,Jelisavetu Načić,Isidoru Sekulić ili dr Ljocić.
Da vi menjate svet!
I ne to ne radite samo 8.marta.
p.s
Kupite ružu i danas!
