Ne plešem u taktu algoritma.
Želim da radi ono što mu zadam,
ne ono šta on traži.
Ne merim osmeh na sedam sekundi,
u nameštenom kadru.
Imam svoje reči i ne biram tuđe, hiljadu puta izgovorene replike.
Ne čekam da me nagradi mašina koja ne razlikuje istinitost od rutine.
Gledam taj beskrajni karneval u kojem svi glume spontane trenutke,
planirane danima.
Gledam kako se emocije pakuju u format, seku na kadrove, nalepljuju titlovi, i muzika secira.
Tuga kao sadržaj.
Sreća kao kampanja. Ranjenost kao strategija.
I svako malo, neko se dobrovoljno obuče u kostim dvorske lude, jer algoritam voli buku.
Kao da se dostojanstvo može zameniti dosegom.
Publika aplaudira;
Ne čoveku, nego algoritmu.
Emocija je postala proizvod, roba za policu digitalnog supermarketa.
A ne mora svaka suza da bude prodata, niti svaki smeh iznuđen.
Nije svaka reakcija aktivizam i nije svaki klip umetnički performans.
Ne osvešćuje sadržaj po svaku cenu.
Postoji nešto gotovo tužno u toj neumornoj potrebi da se bude viđen, čak i po cenu toga da više niko ne vidi ko si zapravo.
A ti se pitaš i ti upravljas sadržajem.
Zato biram tišinu kad nemam šta da kažem.
A još češće rečenicu koja neće zabavljati algoritam, već čoveka.
Jer nisam došla ovde da glumim dvorsku ludu.
Došla sam da budem čovek.
